Naklada Ljevak
Prvih 80 stranica istinska dosada. Nema napetosti, nema ništa intrigantno, nema poticaja za daljnje čitanje. Doslovno mi se nije dalo dalje čitati upravo zbog toga što su ti njihovi monolozi jako zamorni. Počela sam preskakati stranice i čitati tek oko 160.stranice. I tu mi je počelo biti zanimljivo i istovremeno mučno čitati jer priča je i tužna iživopisna i brutalno teška.
Richard stalno za nečim žali, pada u depresiju, iskaljuje svoj bijes na drugima i stalno razmišlja kada će doći kraj i to razumijem sa te strane da potpuno zdrav čovjek oboli od bolesti koja ga uništava i ne može oko toga ništa učiniti, ali priča me zbog tog njegovog stava stalne ljutnje, krivnje, žaljenja i srama jako umorila.
Karina je bila nestabilna sa njim, a još je nestabilnija bez njega. Njena stalna nesigurnost i propitivanje svega dovelo me do ludila. Kakva to žena razmišlja o toliko čimbenika? Koja se to sređuje za druge, a ne za sebe? Kakva to majka prešućuje istinu kćeri i odnosi se tako hladno prema njoj, a onda kuka koliko joj dijete nedostaje?
Sve u svemu knjiga je ok, ni odlična ni loša, samo ok. Nekako kao da je nije pisala ista osoba koja je napisala Još uvijek Alice, ali naravno tu je i neka druga bolest u pitanju pa možda stoga i neki drugi pristup pisanju. Ovoga puta nisam ništa novo naučila kao što je bio slučaj sa Alice, ali razlog tome je samo to da mi je knjiga bila predosadna i nije mi držala pažnju.
Likovi su nekako nerealni, svi neki depresivni, nitko se nikada ne trgne i taj oprost na kraju bio mi je jako isforsiran. Ovoga puta nisam imala razloga plakati ni biti tjeskobna, jednostavno sam pročitala i ostala ravnodušna. Knjiga ima ozbiljnu temu, ali neozbiljan pristup, nekako sve sa krive strane gledano i smatram da je trebalo više emocija.
„Svaka nota odsvirana pitanje je života i smrti.“-Prolaznosti života, život doslovno curi kroz prste i on je toga svjestan te samo čeka taj nezaobilazni kraj.
„Ljubav se ne može izmjeriti brojem sati koji neka osoba provede s drugom.“-Propitivanje ljubavi i odanosti.
Iz ovih se citata vide super teme o kojima bi se dalo raspravljati, ali opet ni to mi nije bilo dovoljno da me oduševi. Nemam preporuku ovoga puta.
Recenziju napisala Sandra Avar
Prvih 80 stranica istinska dosada. Nema napetosti, nema ništa intrigantno, nema poticaja za daljnje čitanje. Doslovno mi se nije dalo dalje čitati upravo zbog toga što su ti njihovi monolozi jako zamorni. Počela sam preskakati stranice i čitati tek oko 160.stranice. I tu mi je počelo biti zanimljivo i istovremeno mučno čitati jer priča je i tužna iživopisna i brutalno teška.
Richard stalno za nečim žali, pada u depresiju, iskaljuje svoj bijes na drugima i stalno razmišlja kada će doći kraj i to razumijem sa te strane da potpuno zdrav čovjek oboli od bolesti koja ga uništava i ne može oko toga ništa učiniti, ali priča me zbog tog njegovog stava stalne ljutnje, krivnje, žaljenja i srama jako umorila.
Karina je bila nestabilna sa njim, a još je nestabilnija bez njega. Njena stalna nesigurnost i propitivanje svega dovelo me do ludila. Kakva to žena razmišlja o toliko čimbenika? Koja se to sređuje za druge, a ne za sebe? Kakva to majka prešućuje istinu kćeri i odnosi se tako hladno prema njoj, a onda kuka koliko joj dijete nedostaje?
Sve u svemu knjiga je ok, ni odlična ni loša, samo ok. Nekako kao da je nije pisala ista osoba koja je napisala Još uvijek Alice, ali naravno tu je i neka druga bolest u pitanju pa možda stoga i neki drugi pristup pisanju. Ovoga puta nisam ništa novo naučila kao što je bio slučaj sa Alice, ali razlog tome je samo to da mi je knjiga bila predosadna i nije mi držala pažnju.
Likovi su nekako nerealni, svi neki depresivni, nitko se nikada ne trgne i taj oprost na kraju bio mi je jako isforsiran. Ovoga puta nisam imala razloga plakati ni biti tjeskobna, jednostavno sam pročitala i ostala ravnodušna. Knjiga ima ozbiljnu temu, ali neozbiljan pristup, nekako sve sa krive strane gledano i smatram da je trebalo više emocija.
„Svaka nota odsvirana pitanje je života i smrti.“-Prolaznosti života, život doslovno curi kroz prste i on je toga svjestan te samo čeka taj nezaobilazni kraj.
„Ljubav se ne može izmjeriti brojem sati koji neka osoba provede s drugom.“-Propitivanje ljubavi i odanosti.
Iz ovih se citata vide super teme o kojima bi se dalo raspravljati, ali opet ni to mi nije bilo dovoljno da me oduševi. Nemam preporuku ovoga puta.
Recenziju napisala Sandra Avar
Primjedbe
Objavi komentar